Koliko puta si nešto osetila kao „da“… a onda su krenule misli.
I odjednom više nisi sigurna ni šta osećaš, ni šta misliš, ni šta je uopšte tačno.
Poznajem to osećanje. I mogu ti reći — nije problem u tebi. Problem je u tome što niko nikad nije objasnio razliku između dve stvari koje stalno mešamo.
Osećaj i mišljenje
Zvuče slično. Deluju povezano. Ali ne dolaze iz istog mesta.
Osećaj je munjevit, tih, fizički. Pojavi se pre nego što stigneš da ga formulišeš u reč. Kao stezanje u stomaku kada nešto nije u redu. Kao širina u grudima kada je nešto tvoje. Kao „da“ ili „ne“ koje jednostavno znaš — bez objašnjenja, bez razloga. I da, često deluje nelogično.
Osećaj te ne pokušava da ubedi. On samo signalizira.
A onda, tu nastupaju misli. Analiza kreće. Razlozi, scenariji, „šta ako,“ pitanje za pitanjem. Mišljenje stalno traži sigurnost, hoće da sve ima svoje mesto, sve da se uklopi, da nema rupa.
I tu nastaje taj zamor iznutra.
Osećaj kaže „ne“.
A misli odmah kreću: „Ali pogledaj sve razloge zašto bi trebalo da budeš tu.“ „Realno, nema smisla da odbiješ.“ „Šta ako pogrešiš?“
I tako, polako, osećaj postane sumnja. A ti ostaneš zaglavljena negde između — ne znaš više ni šta si u stvari osetila na početku.
Nisu te izdale emocije. Izgubiš se u mislima koje su krenule da ih „objasne“.
Isto se dešava i u odnosima sa drugima
Jedna osoba govori iz osećaja. Druga odgovara iz mišljenja. I onda se ne razumeju — jer bukvalno nisu na istom jeziku.
Neko kaže: „Nešto mi tu ne prija.“ Druga strana odgovara: „Ali nema logičnog razloga za to.“
I razgovor stane tu. Jer se osećaj ne može pobiti logikom. I logika ne može objasniti osećaj. Ni jedno nije pogrešno — ali ni jedno ne govori isto.
Jedna strana traži povezanost. Druga traži objašnjenje. I u tom razmaku nastaje onaj čudan osećaj da te niko zapravo ne razume.
Odakle dolazi to nepoverenje u sebe?
Zato često nismo zbunjene zato što ne znamo šta osećamo.
Zbunjene smo jer ne prepoznajemo ko u nama govori.
Da li je to osećaj iz tela — onaj tihi, prvi signal? Ili je to niz misli koji pokušava da nas zaštiti kroz analizu?
Mislim da se sve svodi na jedan jedini koren: strah.
Strah da će nešto poći po zlu ako poslušamo sebe. Strah da osećaj nije „dovoljno dobar razlog“. Strah da ćemo izgledati nerazumno, neozbiljno, previše emotivno.
Jer osećaji često nisu logični. Ne mogu se objasniti tabelom ili listom razloga. Ne mogu se odbraniti na sastanku ili u raspravi. I negde, nekako — naučile smo da je to problem.
A nije.
Ne treba birati stranu – srce ili glavu. Treba naučiti razliku. Treba uhvatiti osećaj pre nego što misli podignu buku.
Jer tek tada prestajemo da se gubimo u sebi.
I počinjemo da se stvarno čujemo — i unutra, i sa drugima.
- U sledećem tekstu idemo korak dalje — kako se konkretno vraćamo sebi kada se izgubimo.
