Rođena sam u sasvim običnoj porodici, gde se o duhovnosti nije pričalo. Slavili smo praznike, i tu se sve završavalo. Ono što sam nosila u sebi nikad nije tražilo ime — samo prostor da postoji.
U ranim dvadesetim, jedna starija prijateljica je prva prepoznala u meni ono što ja sama nisam znala da imenujem. Kroz nju sam naučila koliko je namera važna, i kako nam se naši postupci vraćaju — u dobrom i u lošem smislu.
Onda sam počela da učim astrologiju — prvo zapadnu, pa kinesku. U to vreme su mi u život ušla i eterična ulja, i rodila sam decu. Ali greška nije bila u tome. Greška je bila u tome što sam dozvolila da materijalni svet preuzme prvo mesto — i punih pet godina sam se bavila isključivo uljima, dok je ono što me je oduvek zvalo ostajalo po strani. Sve to vreme, negde iznutra, osećala sam da nešto ne štima. Da to nisam ja.
Bio je jedan konkretan dan koji je sve promenio. Sedeli smo sa prijateljima na jednom salašu, i ljudi su se, sasvim spontano, okupili oko mene — pogledala sam nečije karte, i popodne se pretvorilo u to da su jedni za drugima dolazili da im „pročitam“ nešto o sebi. Tad je jedna prijateljica rekla: „Ramona, zašto se ti onda ne baviš ovim?“ I prvi put sam sebi postavila to isto pitanje. Tu je sve počelo.
Kad sam se vratila sebi, više nisam osećala da nešto ne štima iznutra. Osećam da je ovo to. Da sam za ovo rođena.
Ono što najviše volim u svom radu jeste taj trenutak kada u nekome vidim prepoznavanje — kada shvati nešto što je oduvek osećao, a sebi je pričao drugačiju priču. Taj „aha“ trenutak u očima. Tada zaista razumemo sebe — svoje postupke, svoja osećanja.
Ako me sada prvi put upoznaješ kroz ove reči — želim da pre svega osetiš da si na sigurnom. Da nisi sama. Da imaš kome da se obratiš.
Najteže mi je da naglas kažem da imam dovoljno znanja da ti zaista mogu pomoći. To mi je oduvek teško palo. Ali možda je baš to ono što neku od vas privuče — činjenica da i ja i dalje učim, da i dalje sumnjam, da nisam gotov proizvod, nego neko ko je stvarno prošao kroz svoj put.
Ženi koja danas stoji tamo gde sam ja stajala pre pet godina — izgubljena, daleko od sebe — rekla bih ovo: prati svoj unutrašnji glas. Možda ćeš zalutati na neko vreme. A možda to uopšte nije lutanje, nego samo nova perspektiva koja te vodi ka dubljem razumevanju — čak i ako se na kraju sa njom ne poistovetiš. Šta god da se dešava, gledaj unutra. I ne dozvoli da te spoljni uticaji odvedu daleko od sopstvenog glasa.
A ako osećaš da bi mogle zajedno da složimo tvoju sliku — tu sam. Zakaži besplatan uvodni razgovor →