Kad sam poslednji put bila stvarno opuštena?

Nedavno mi je pala na pamet jedna misao: kad sam poslednji put bila stvarno opuštena? I uopšte, šta to znači biti opuštena?

Nije bilo tako davno, pre nekih osam-devet godina, kad sam bila baš to. Sve mi je dolazilo lako, jer ništa nisam previše želela. Sa šesnaest godina počela sam da radim nokte, onako, jer mi se ta stvar dopala. Trebalo je imati spretne ruke i kreativnost, a ja sam imala i jedno i drugo. Dobro je došao i džeparac, kao svakoj tinejdžerki, ali to nije bila suština. I žene su dolazile, iz dana u dan sve više.

Bila sam toliko opuštena da ni sama ne znam kako sam završila srednju školu, jer u slobodno vreme nisam pročitala nijedno slovo iz lekcija. Onda sam se upisala na biologiju. Opušteno sam za dva meseca naučila gradivo iz biologije za sve četiri godine gimnazije i dobila stipendiju. Ni danas ne znam kako sam to uradila. Tada sam se zaljubila, i naravno da me je ljubav zanimala više od fakulteta. A ni smer nije bio pravi za mene. Nisam mogla da zamislim sebe kao biologa, pa sam ga opušteno ostavila.

Tada sam upoznala nekoga ko je u meni probudio ono što je oduvek bilo tu. Duhovnost. Odjednom više nisam mislila da nešto nije u redu sa mnom samo zato što imam čudne osećaje i što me zanima nevidljivi svet. Počela sam da učim astrologiju, naravno opušteno, i išlo je. Onda sam krenula na salsu, i tek sam se tada stvarno opustila.

A onda mi je u život ušla nova ljubav, ovog puta zrelija i dublja. Negde tu sam izgubila opuštenost. Bilo je dovoljno nekoliko meseci i jedna situacija da me izbace iz one dobro uhodane lakoće. Odjednom sam počela da želim stvari.

Gde se izgubila

Počela sam da se plašim da ću izgubiti ljude koje volim, i htela sam da im udovoljim. Ulazila sam u situacije koje mi nisu odgovarale, samo zato što sam nešto ili nekoga želela. To je dugo trajalo, a ja sam u međuvremenu gubila sve više. Opuštenosti sam se samo sećala, kao nečega što je nekad postojalo u meni.

Što sam se više udaljavala od sebe, to sam postajala sve neuspešnija. Imala sam osećaj da mi ništa ne polazi za rukom, šta god da započnem, pa ni najobičnije stvari. Za tih pet godina skoro da mogu da kažem da nijednom nisam bila opuštena. A to je posebno tužno, jer ja jesam opuštena, spontana, intuitivna žena. Tek kad je pala i poslednja kap u čašu, shvatila sam da sam samu sebe stavila na poslednje mesto, zbog drugih.

Ono što me je pozvalo nazad

Onda mi je odjednom došla misao: hoću da kampujem. Oduvek sam to želela, pod šatorom, pored mora. I otišli smo. Ta posebna sloboda mi je pomogla da moja opuštenost ponovo izađe na površinu. Tamo nisam želela ništa. Samo da budem.

Odatle sam počela ponovo da se sećam svega. Šta volim, a šta ne. Šta mi prija, a šta ne. Ali nije bilo samo to. Prvo je došao bes, jer sam toliko godina protraćila ne živeći svoj život i dozvolila da me drugi uslovljavaju. Posle je došla hrabrost da to i priznam, kolika god da je cena.

Dva znaka koja sam od tada naučila da prepoznam

Postoji znak po kome odmah znam da nisam opuštena: kad mi um radi hiljadu na sat oko toga šta treba ili šta bi trebalo da radim. Kad ne mogu da ga isključim, jer brinem šta će biti ako ništa ne uradim, šta će biti sutra ili prekosutra.

A postoji i drugi znak, onaj koji pokazuje da jesam opuštena: stvarno se dobro osećam kad s ljudima razgovaram o samospoznaji, o astrologiji, o Human Designu, o raznim sistemima i tehnikama koje nam pomažu da bolje upoznamo sebe. I to sam dugo zanemarivala, iako je sve vreme bilo tu, pred mojim očima.

Šta za mene danas znači biti opuštena

Danas to znači da ne radim ono što neću. Radim ono što dođe, i verujem da ću dobiti tačno ono što mi treba. Prestajem da kontrolišem sve i svakoga. Konačno verujem da život ide dalje i bez mog mešanja.

Majka sam. Ne moram uvek da se držim metoda ili dnevnog rasporeda koje je neko drugi proglasio pravilnim. Mogu da budem spontana. Ako moje dete danas popodne neće da spava, ne moram da ga teram. Onda ne spava, i to je to. Jednostavno živim, i puštam da se živi.

Ako se i ti sada nalaziš negde tu, ako si usput izgubila svoju opuštenost, reći ću ti ono što sam tada i sama želela da čujem: pošalji um na odmor. Slušaj svoje unutrašnje glasove i svoja osećanja, čak i kad ono što ti poručuju nema logike. Um zna jako malo o nama, a ipak mu često verujemo više nego sopstvenom biću. A biće zna sve, tačno. Ceo naš scenario.

Često postavljena pitanja i odgovori

Pročitaj i