Svi smo različiti — ali da li to i živimo?

„Svi smo različiti.” Ovu rečenicu svi znamo. Klimamo glavom kad je čujemo. A malo ko po njoj stvarno živi.

Jer ako zaista verujemo da smo različiti, zašto se onda stalno upoređujemo?

Gledaš ljude oko sebe koji stižu sve. Posao, kuća, deca, trening, uspeh. A ti se umoriš samo dok ih gledaš. Pokušavaš da guraš istim tempom, jer „ako oni mogu, mogu i ja”. I guraš. Mesecima, možda godinama. Uveče legneš, a u glavi već planiraš kako ćeš sutra isto, samo bolje.

A telo i glava šalju signale. Razboliš se jednom mesečno, nekad i dvaput. Nervozna si. Sve ti ide teže nego drugima. I ljudi oko tebe to osete, čak i kad kažeš „dobro sam”.

I onda ti dođe ta rečenica: sa mnom nešto nije u redu.

I ja sam bila tu

Pet godina sam radila posao u kom su drugi vidno napredovali, a ja sam se trudila koliko god sam mogla i dovela se do izgaranja. Tek kad sam slučajno videla Human Design karte dvoje ljudi koji u tom poslu uspevaju, shvatila sam šta se dešava. Sa mnom nije bilo ništa pokvareno. Samo nisam bila napravljena za taj tempo.

A šta je uopšte Human Design?

Ukratko: to je sistem koji pokazuje kako funkcioniše tvoja energija. Neki ljudi imaju stalan motor koji radi satima, i to ih puni. Drugi ga nemaju. Oni rade u naletima, uz više odmora, a njihova snaga je u nečem sasvim drugom nego u guranju. Nijedno nije bolje. Samo nije isto.

Zamisli da pokušavaš da radiš kao neko ko je napravljen drugačije. Ništa ne izgradiš. Samo se istrošiš.

Kako izgleda kad prestaneš da guraš tuđim tempom?

Opustiš se. Postaneš spontanija, radosnija, bezbrižnija. Možda nećeš sve stići, ali te to više ne nervira. Kad stvarno pustiš, uvek se nađe način za ono što je u tom trenutku potrebno. Pustiš očekivanja, i svoja i tuđa. Ako uradiš ono što si planirala, super. Ako ne, nije smak sveta. Biće prilike.

Možda ti je još u detinjstvu rečeno ko „treba” da budeš

„Nemoj biti tako nagla.” „Razmisli pre nego što nešto uradiš.” A ti si možda neko ko u trenutku zna šta dalje, jer si duboko instinktivna. Ceo život te uče da to ugušiš, a svaka odluka koju si „promislila” ispala je gora od one koju si osetila.

„Nemoj biti tako emotivna.” „Čemu služe ti tvoji talasi?” A ti osećaš u talasima. Jednom si gore, jednom dole, i to nije ni slabost ni drama. To je hemija tvog tela. Ne možeš da je promeniš niti da je ugasiš. Možeš samo da naučiš da surfuješ na tim talasima, umesto da se godinama boriš da ih zaustaviš.

„Budi uporna, ne odustaj.” A ti si neko ko zna kad je vreme da se stane. Ne odustaješ. Samo ne guraš dok se ne istrošiš.

„Drži se plana.” A ti znaš da se najbolje stvari dese kad ostaviš mesta za promenu. Planovi na mesece unapred tebe zatvaraju, umesto da te vode.

„Ne budi tako osetljiva.” A ti primetiš ono što drugi ne primete: raspoloženje u sobi, laž u osmehu, ono što ljudi ne kažu. To nije slabost, to je radar.

„Ne budi tako samovoljna.” A ti si napravljena da pokreneš, a ne da čekaš da te neko pusti. Kad te zaustave, ljutiš se. I to nije loš karakter, nego signal da te neko koči.

I tako dalje.

Ne grešiš ti. Samo su te, verovatno, učili po tuđem sistemu.

A onda drugačije vidiš i ljude oko sebe

Kad prestaneš da meriš sebe tuđim lenjirom, prestaneš da tako meriš i druge. Manje očekuješ od ljudi ono što ne umeju. Lakše ih prihvataš. Opuštenija si sa njima. I oni sa tobom.

Šta da uradiš sa ovim?

Sledeći put kad pomisliš „šta je sa mnom”, zastani i pitaj se: da li sa mnom nešto nije u redu, ili ja živim tuđi tempo?

Ako ne znaš kako to da proveriš, kod mene možeš da pogledaš svoju kartu rođenja, pa ćemo zajedno videti kako ti zaista funkcionišeš. To je „7 nedelja do sebe”. Detalji su na sajtu, a možeš i da me kontaktiraš.

Svi smo različiti. Hajde da to prestane da bude samo fraza.

Često postavljena pitanja i odgovori

Pročitaj i ovo